Pismo umetniku

Umetnik je osetljivo biće, svojom nežnošću se ogoljava pred sobom i svetom svakoga dana. Čak i najmanji šum lišća čuje, a nekmoli gromoglasno ćutanje, grubost i viku neljudi. Čuje i radost glasnije i lepše nego drugi, ali ako nema ljudske mudrosti u sebi, može lako kao albatros iz čuvene Bodlerove pesme celoga života lutati, šutiran i prezren od niščih. Tako se umetnik, krećući se kroz život uči finije i često teže no drugi ljudi kako da ono lepo, što nosi i nadahnjuje, čuva u srcu, a ono drugo u prah pretvori, poučen i oplemenjen i onim što ruži svet. Patnja ga pogađa više no druge, dobrota ga u očima glupaka u budalu pretvara. Ali samo ako ume, a lako nije uvek, može da pliva vodama života i srećno, spokojno, vedro. Ipak, i najmudriji među njima prođu bar nekad Scile i Haridbe života i ljudi, i onda požele da se sakriju, da se umanje, da postanu isti kao ta većina što ih i hvali i kudi i voli i ne voli i divi im se i ismeva ih i nadasve ih ne razume. Kako isti pitaš se? Isti naizgled, drčan i jak, običan i neupadljiv zbog svoje divne posebnosti koja ga uvek odvaja, bez te ranjivosti, osetljivosti , detinje zapitanosti i naivnosti, vanredne pameti i dobrote, beskrajne ljubavi, bezazlenosti i cele te filigranske finoće duše. I šta biva? Umetnik to ne ume. On može samo da zavara, skromno da se povuče kad treba i skloni u svoje odaje ili sa vetrom odleprša tamo gde mu je lepše i bolje. Ako se i razgoropadi, pa rečima poseče poneku nesrećnu, iskvarenu dušu, vraća se na svoju stazu ljubavi, može biti i postiđen. I uči da sluša bolje i glasnije muziku lepote, ružnom kad ume daje smisao, i kao i svi, veliki i mali ljudi, ide svetom s molitvom na usnama, sa suncem u očima. Uči svojim životom, svojim stvaralaštvom, i one što ga u neosetljivosti svojoj vređaju hotimice ili nehotice, kako se čuva razigrano, jednostavno, a ipak zaštićeno i mudro i hrabro dete u sebi. Pitaš me još kako da znam ko je umetnik, jesi li možda i ti. Znašeć ako jesi, a ako nisi siguran, a i to se umetnicima događa, samo razmisli umeš li šapat vetra da čuješ. U tome leži odgovor. Reći ću ti još nešto – daroviti darovite treba da sretnu. Tada je sve drukčije. Lakše. Lepše.

Ivana Nikolić

Leave Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *